Крупије води игру по устаљеном реду: позива на улоге, покреће точак, пушта куглицу у супротном смеру и затвара опкладе док куглица још кружи. Кад се куглица заустави, обележава добитни број, скупља изгубљене жетоне и исплаћује добитке од највеће опкладе ка мањим. Тек после тога склања ознаку и почиње нову рунду. За правим столом све то траје пар минута, па је број окретаја по сату ограничен брзином дељења и бројем играча за столом. Брзина не мења шансе, већ само трошак по сату.
Како се игра француски рулет? Точак је исти као европски, али на нули спољне опкладе на половину не губе цео улог: играчу се враћа половина, или улог остаје заробљен следећи окретај. Стога је предност куће на тим опкладама упола мања. Француска табла носи имена поља на француском, а крупије најављује опкладе истим изразима. Правила се не разликују много, али та разлика на нули има највећи утицај на дужу игру. Како се игра нула на рулету, одређује врста точка.
Историја рулета почиње у Француској осамнаестог века, а точак са само једном нулом појавио се у европским казинима током деветнаестог века, како би игра привукла више играча од конкуренције. Точак у Америци сачувао је и другу нулу. Да ли су сви точкови рулета исти? Нису: разлика је по броју нула. Данас се најчешће срећу три врсте: европски, амерички и француски рулет, а француски је европски точак са посебним правилима за нулу. Игра се и рулет са две куглице, у коме се на једном окретају крећу две куглице, а исплате су прилагођене томе.